„Bilo jednom u Anadoliji“

“Bilo jednom u Anadoliji” iz  2011. godine šesti je Čejlanov film, koji je svetsku premijeru imao iste godine u Kanu i za njega je ovaj turski reditelj dobio Veliku nagradu žirija festivala. Nuri Čejlan, osim što je reditelj ovog filma, on je i ko-scenarista sa još dvojicom pisaca. A sama priča proizvod je ličnog iskustva jednog od njih.

Film otvara scena, bez zvuka, u kojoj vidimo trojicu muškaraca u nekoj radionici, jedan od njih izlazi da nahrani psa, zakrije ga kamion i posle najavne špice scenografija je promenjena, i vidimo karavan od 3 vozila koji putuje, reklo bi se, nedođijom po noći.  Oni putuju od lokacije do lokacije tražeći mesto na kojem je zakopan leš.  To shvatamo prilikom njihovog prvog zaustavljanja. Tu su dvojica policajaca, dvojica pripadnika Žandarmerije, tužilac, doktor, kopači, vozači, zapisničar i osumnjičeni za ubistvo i njegov brat.  Neobrijani su, relativno neuredni i izgledom podsećaju na poetiku i estetiku filmova Serđa Leonea iz njegovih: “Bilo jednom na divljem zapadu” ili “Bilo jednom u Americi”.  Naizgled, nikog ne zanima motiv zločina.  Među desetak likova izdvajaju se tri: šef policije Nadži (Yilmaz Erdogan), tužilac Nusret (Taner Birsel) i doktor Kemal (Muhammet Uzuner).

“Bilo jednom u Anadoliji” , osim što je krimi drama, zapravo je egzistencijalni film, a radnja je smeštena unutar 24 sata.  Reditelj kroz dijaloge, ali i unutrašnje monologe pojedinih likova, pokreće pitanja smrti i krivice, usamljenosti, zakona i etike turske provincije, koja se, tako ruralna i eonima udaljena od modernih milionskih gradova ove velike zemlje, i dalje ravna prema tradicionalnim normama. Mogla bi se tu povući i paralela sa nama jer veliki deo urbane populacije Istambula ili npr Ankare vodi poreklo iz anadolskih bespuća, koja je Džejlan oslikao oskudnim svetlom mesečine i farovima automobila.

Kadrovi su dugi, ritam odmeren, štih filma je melanholičan. Kako odmiče potraga za lešom,a  samim tim i noć, mi kroz dijaloge, mahom u kolima, saznajemo ponešto o glavnim likovima, iako se u prvih sat i po filma čini da se ništa ne događaja. Radnja ne napreduje.   Za sve to vreme reditelj nam policajce, doktora i tužioca ne predstavlja kao efikasne profesionalce već kao državne službenike koje je “iscedila” rutina posla i koji su opterećeni privatnim problemima.   Iako se oseća da se čovek teško poverava drugom čoveku, ipak treba prebroditi noć, a samim tim i ubiti tišinu.  Svaki od trojice glavnih likova ima tajnu.  I šef policije, i tužilac i doktor, pa i osumnjičeni za ubistvo.  Šef policije svoju priču deli sa prisutnima u automobilu, a reč je bolesnom detetu  i njegovom bežanju u posao. Tužilac svoju tajnu maskira pričom o prijatelju i njegovoj ženi koja je svoju smrt najavila i “predvidela”, dok doktor o svojoj tajni ćuti i saznajemo samo da je razveden dve godine i da nema decu jer ih nije želeo. Ako zanemarimo, možda osnovnu ideju filma, prolaznost ljudskog života i smrt koja nam svima visi za vratom, film je i priča o ženi kao najvećoj muškoj kobi. Svi likovi imaju neki problem sa ženom, zločin se dogodio zbog žene, starešina sela u nabarajnju sopstvene dece namerno zaboravlja na ćerku koja i dalje živi sa njim u kući, a tužiočeva žena je svog muža zbog prevare kaznila samoubistvom i samohranim podizanjem tek rođenog ženskog deteta.  Ipak, ćerka starešine sela, Džemila, i udovica ubijenog jedini su prikazani ženski likovi. Džemila likove uvodi u oniričko stanje u sceni kada im služi čaj, a tome doprinosi usporeno kretanje. Svetlo nam u toj sceni stiže samo od petrolejskih lampi. Vreme je pred “sabah”.

Neizgovorene misli glavnih likova prikazane su kroz unutrašnje dijaloge. Čejlan protagnoste u tim trenutcima kadrira s leđa, u potiljak u srednje-krupnom planu.  U filmu vreme teče sporo, kadrovi su dugi, a izvori svetlosti šturi. Iako film traje dva i po sata, njegova dužina nije rezultat rediteljeve potrebe da nešto više kaže ili da nešto bolje objasni, već je sporo proticanje vremena zapravo pokušaj što realističnijeg prikaza događaja. Nema požurivanje radnje i sve se odvija u prirodnom ritmu, te imamo utisak de je filmsko vreme jednako realnom vremenu.

U filmu ima nekoliko komičnih scena, ali i taj humor ima realističnu funkciju. Reditelj nam govori da je život ironija i paradoks. Likovi u ovom filmu jesu univerzalna studija duše, a posebno ako znamo da su rediteljevi uzori u književnosti Čehov, Tolstoj i Dostojevski, a u filmskom svetu Tarkovski, Kurosava i Bergman.

Posle bezuspešne noćne potrage i putovanja bespućima Anadolije, ekipa svraća na predah i jelo kod starešine jednog od sela u toj “nedođiji”, a sunce se pojavljuje posle tog predaha. Iako dan prikazuje čoveka iscrpljenog u noći, nudi nam i, uslovno rečeno “razrešenje”. Osumnjičeni se ispoveda i saznajemo da je on otac deteta ubijenog i možemo da pretpostavimo da je zločin počinjen iz strasti.

Zvučna slika se sastoji  iz dijaloga i zvučnih efekata, a muziku, i to imanentnu, koju čujemo u automobilu, imamo u sceni nakon pronalaska leša i povratka u grad. Kadrovi su mahom dugi ili normalne dužine, a kamera je uglavnom na stativu. Od pokreta kamerom Čejlan najčešće koristi “švenk” i pan ( pokret kamerom odozdo prema gore i obrnuto). Panove koristi kod deskripnivnih kadrova “pustare”.  U jednoj sceni vožnje imamo upravno kretanje kamere unapred, kada na početku kadra vidimo pet likova u automobilu (dijaloška scena o jogurtu) i kamera se kreće unapred da bi na kraju videli samo lice osumnjičenog u krupnom planu. On “kljuca”. Ovim postupkom reditelj izdvajajući njega od ostalih  dočarava njegovo (Kenanovo) emotivno stanje.  Ipak, pokreti kamere su vrlo svedeni, takoreći minimalni, ali imaju dramsku vrednost. Ritam i tempo filma su umereni i ujednačeni bez naglih promena.

Montažnih sekvenci u filmu nema, a većina montažnih prelaza čine rezovi po komunikacijskoj smeni. To je posebno vidljivo u dijaloškim scenama u automobilu.  Kako se veći deo radnje filma dešava po noći, izvor svetla su uglavnom farovi automobila. Međutim, u pojedinim scenama, na osnovu senki likova, zaključujem da je korištena dodatna rasveta koja nije narušila iluziju noći. Prema mom mišljenju za dijaloške scene u automobilu korišten je trejler.

Gluma je uverljiva, realistična. Kostim je u funkciji lika. Prema garderobi razlikujemo policajca, tužioca u odelu ili doktora u kaputu sa šalom. Jasno je povučena razlika u njihovim poslovima, ali i staležu i obrazovanju.

Mogla bi se povući paralela sa filmom Larsa fon Trira “Antihrist”. Iako tematski i stilski različiti, oba filma govore o ženi-prirodi. Na kraju krajeva i Anadolija, kao jedan od likova u filmu Nurija Čejlana je žensklog roda. Ni nju čovek ne može da pokori. Svako zaustavljanje u potrazi za zakopanim lešom događa se kod izvora, a voda je opet ženskog roda i izvor je života, kao i žena.