„Grande Punto“ zaživeli san

Mladi novosadski reditelj, Vanja Hovan, dosanjao je svoj prvi filmski san. Na nedavno završenom 46. FESTU-u igrao je i njegov dugometražni prvenac „Grande Punto“.  Film nastao sa mnogo ljubavi, odricanja, uz veliku pomoć prijatelje i svih učesnika, počinje da živi svoj festivalski život. Posle beogradske, usledila je i novosadska premijera. O „Grande Puntu“, ali i planovima za dalje razgovarali smo sa rediteljem.

Ovo je Vaš prvi „celovečernji“ igrani film, ali ne i prvi video rad. Šta Vam je dosad nedostajalo za prvo veće umetničko ostvarenje? Samo novac ili i hrabrost, možda smelost? I, može li se film napraviti sa vrlo minimalnim novčanim sredstvima, uz malu pomoć prijatelja?

 

– Moj prvi dugometrazni film je došao onda kada sam bio spreman da ga iznesem. Kada sam osetio da bih mogao da se upustim u realizaciju sa dovoljno iskustva, samopouzdanja i želje za tako nečim. Kada na sve to gledam sad, iz ovog ugla, siguran sam da sam mogao da budem još zreliji i pripremljeniji, ali ako bih razmišljao na taj način nikad se ne bih upustio u  ovu avanturu.

– „Grande punto“ je primer da se celovečernji film može realizovati uz minimalan budžet, ali sa druge strane uz maksimalnu podršku prijatelja. U izradi našeg filma.je učestvovalo preko 150 ljudi. Većina volonterski.

Da li ste sami radili i na scenariju? Često se govori da u modernoj filmskoj industriji u stvari najveći problem jeste kriza scenarija.

– Scenario sam dosta dugo nosio u sebi. Od momenta kada sam rešio da ga uobličim u konačnu verziju, oko dijaloga mi je pomogao ko-scenarista Marko Kojić. Kada smo snimili veći deo filma upisao sam postdiplomske studije. Tu su svoje sugestije dali profesori Živko Popović, Aleksandar Davić i Milan Puzić.

– Što se tiče filmske industrije moguće je. Često se drže isprobanog recepta, pa recikliraju proverena scenarija vec snimljenih filmova. Međutim, mislim da u autorskom filmu, van komercijalnih blok-bastera postoji dosta zanimljivih stvari.

 

Koliko lako i brzo ste uspevali da pretočite svoje ideje na „traku“? Da li je priča i inicijalno ovako izgledala?

Jeste. Nije se sve previše menjalo od pocetka. Stvari koje su dodate samo su još oplemenile ceo film. Što se tiče samog snimanja, meni je svaki put to veoma zanimljiv proces. Uvek se radujem snimanjima.

 

A da li biste sada nešto promenili, da možete?

– Naravno. S obzirom da je proslo 5 godina od početka realizacije cele stvari i ja sam se promenio. Promenio bih, pre svega, svoj pristup prema samoj realizaciji kao i neke delove u scenariju, ali osnovnni siže i ideja filma bi sigurno ostali isti.

 

Koliko Vama kao mladom umetniku znači što je film igrao na ovogodišnjem Festu?

– Mnogo. Veoma je bitno da postoje selekcije na velikim festivalima u okviru kojih i mladi autori i male produkcije imaju priliku da se pokažu. Projekcija „Grande Punta“ na Festu je velika pobeda za mene i celu ekipu.

 

Planirate li da sa ovim ostvarenjem nastavite da učestvujete na festivalima? Gde biste voleli da ga publika vidi?

– Naravno. Nadam se da to jeste budući život „Grande Punta“. Želim mu da ima što više projekcija ( smeh).   Pored nekih relevantnijih ino festivala, voleo bih kada bi bio prikazan na novosadskim filmskim smotrama, jer je ipak novosadski duh nosilac atmosfere.

 

Koji bi bio najvažniji savet za Vaše kolege koji se još nisu usudili da debituju? Na primer, šta sada znate, što niste znali pre završetka svog filma ili njegove premijere?

– Sad znam da je to ogroman posao. Pre početka sam to samo naslućivao. Ali najbitnija stvar je uopšte upustiti se u to, pa makar i ne imali sve uslove, kao što ih nismo imali ni mi. Ako je želja i ljubav prema filmu dovoljno jaka, sve će se rešiti i doći će na svoje mesto.

 

I na kraju, „kuva li“ se nešto novo u Vašoj filmskoj kuhinji?

– Naravno. Kada sam snimao prve studentske filmove shvatio sam da želim time da se bavim do god sam živ. Rad na filmu je jedan od najlepših osećaja koje sam ikad imao prilike da iskusim.