Medijska pismenost

„Medijska pismenost je skup gledišta koje u korištenju medija aktivno primjenjujemo da bismo protumačili značenje poruka koje primamo.”

Ovo je rečenica koju vam Internet odmah ponudi, ako u pretraživaču upišete sintagmu “medijska pismenost”. Kako biste Vi, čitaoče, ovo protumačili? Ko treba da bude pismen? Medij? Radnik u medijima? Ili korisnik medija? Ili svi zajedno? A da li je to moguće?

Profesor Dabetić je studentima Novosadske novinarske škole govorio da Rimsko carstvo nije propalo zbog slabe vojske, već zbog izumiranja latinskog jezika. Tu, među desetinama već tada zaposlenih u brojnim novosadskim redakcijama, koji nimalo sjajno nisu prolazili na testovima pismenosti dobijenim od pomenutog profesora. A u novosadskim medijima, ako se ne varam, lektore imaju još samo Radio-televizija Vojvodine i delimično (za pojedine strane) “Dnevnik”. Pita li se iko da li je to moguće.

Nedavno sam, čitajući detetu knjigu, shvatio da ona nije bila ni kod lektora ni kod korektora. A jedna je od najpopularnijih u Srbiji. I u svetu. Da li su jezičke greške iste i u drugim zemljama gde se izdaje? Hm… Koga kazniti ako vam dete neispravno napiše rečenicu i kaže da tako piše u knjizi? Ili, ako ustvrdi, da je to čulo (videlo) na televiziji ili u novinama?

“Ako stalno govorimo: ‘Važno je da se razumemo’, na kraju se nećemo ni razumeti”, poručio je isti profesor istim studentima. A oni su od nekih drugih predavača mogli da čuju da je više od 60 odsto građana naše zemlje funkcionalno nepismeno. Mogu da pročitaju novinski tekst, ali nisu u stanju da ga prepričaju.

Razmislimo o tome.