Mladi novosadski reditelj, Vanja Hovan, dosanjao je svoj prvi filmski san. Na nedavno završenom 46. FESTU-u igrao je i njegov dugometražni prvenac „Grande Punto“. Film nastao sa mnogo ljubavi, odricanja, uz veliku pomoć prijatelje i svih učesnika, počinje da živi svoj festivalski život. Posle beogradske, usledila je i novosadska premijera. O „Grande Puntu“, ali i planovima za dalje razgovarali smo sa rediteljem.
Kome ili čemu služe novinari?
Voleo bih da postoji još jedno istraživanje, besmisleno (plaćeno, naručeno) kao i mnoga druga, koje bi utvrdilo ko češće postavlja pitanje s početka teksta – sami novinari ili oni koji konzumiraju proizvode njihovog rada.
To možda, ponekad, ponekom, još zvuči kao primamljivo ili romantično zanimanje. Portret nekog čike sa bradom, lulom u uglu usana i naočarima na vrhu nosa, povijene kičme iznad pisaće mašine i uzbudljivog grča na licu sada je teško zamisliv. Ne samo zbog pisaće mašine. Više zbog tog uzbuđenja i u pogledu očite nade i vere da može da promeni nešto, da na nekoga utiče i da je tu u službi istine.
„Medijska pismenost je skup gledišta koje u korištenju medija aktivno primjenjujemo da bismo protumačili značenje poruka koje primamo.”
Ovo je rečenica koju vam Internet odmah ponudi, ako u pretraživaču upišete sintagmu “medijska pismenost”. Kako biste Vi, čitaoče, ovo protumačili? Ko treba da bude pismen? Medij? Radnik u medijima? Ili korisnik medija? Ili svi zajedno? A da li je to moguće?
Jovana Perković, posle dugogodišnjeg rada na televiziji i tzv. sigurnog posla, obrela se u svetu freelance-ra. Bavi se različitim stvarima i spada u grupu tzv. slešera iako pripada genarciji x. Za sve to čime se ona bavi potrebno je biti digitalno pismen.
Videla žaba da se konj potikva, pa i ona digla nogu. Tako nekako bi se mogao definisati moj odlazak na Freelance fest, koji je održan u Domu omladine. Trodnevna „manifestacija“ posvećena isključivo tome kako da budeš sam svoj gazda, da zarađuješ novac, a ne trošiš ga na garderobu i frizuru, jer na posao ne ideš, i dress code kao takav ne postoji!
Oni koji često posećuju slične ivente, prijavljuju se na webinare i slično, možda bi i mogli da kažu nešto suvislo o svemu tome. Ja, koja sam se na takvom nečemu obrela prvi put, mogu da kažem da je sve to slatko, ali da me nisu iz mesta u momentu ubedili da postanem freelance-er.
„Daj nam danas…“, slobodno bi mogla da bude mantra, a ja sam, čini mi se, dobila potvrdu one stare: da hleba bez motike može, a još bolje istog preko pogače.
Preterala bih kad bih rekla da svi pišu neke blogove, ali….nekako mi se čini da je tako. Zainteresujem se ja i počnem da čitam, sve u nadi da ću naći nešto pametno i nešto korisno, kad, avaj! Sve sam ja to drugačije zamišljala, a prvi susret sa blogom kao takvim imala sam preko bloga B92, gde je pisala moja drugarica. Pisala je lepo, pisala je priče iz života i postala VIP blogerka. Nije mala stvar, a ja sam, kao i veliki broj onih koji su je čitali, uživala. Žena jednostavno zna da te zainteresuje, da te u žicu dirne i da ti one fine treplje na duši malo razduva. Ali, toga više nema.
Sad čitamo: Kako do posla, Kako se obući, Kako naći dečka, Kako naći devojku, Da li je bolje četkom ili sunđerom naneti podlogu za šminku. Nije to nekorisno, ali je dosadno. A, čujem da neki tako i zarađuju!
