Zanimanje u trećem padežu

Kome ili čemu služe novinari?

Voleo bih da postoji još jedno istraživanje, besmisleno (plaćeno, naručeno) kao i mnoga druga, koje bi utvrdilo ko češće postavlja pitanje s početka teksta – sami novinari ili oni koji konzumiraju proizvode njihovog rada.

To možda, ponekad, ponekom, još zvuči kao primamljivo ili romantično zanimanje. Portret nekog čike sa bradom, lulom u uglu usana i naočarima na vrhu nosa, povijene kičme iznad pisaće mašine i uzbudljivog grča na licu sada je teško zamisliv. Ne samo zbog pisaće mašine. Više zbog tog uzbuđenja i u pogledu očite nade i vere da može da promeni nešto, da na nekoga utiče i da je tu u službi istine.

Znate l priču o dvojici novirana u redakciji jednog novosadskog lista u kojoj se sve svodi na rečenicu: „Još od jutros nam se vuče ova flaša vinjaka!“? Ili ste čuli za neku od anegdota sa pitanjima žene (dok usisava, pegla i briše prašinu) mužu (koji za sve to vreme čita novine): „Zašto i ti nešto ne radiš? Kakva je korist od tvog zanimanja? Zar stvarno misliš da ćeš uraditi nešto veliko? A on odgovara: Pa, ja i sada radim. I uradiću nešto veliko, kao oni u ’Votergejtu’, a Hemingvej je dokazao da novinari nisu makar ko.“?

To zaista može da bude lepo zanimanje, zato što, ako se njime bavite, lako je moguće da radite ono što volite ili volite ono što radite. Međutim, sve je manje respektabilnih medija i novinara za poštovanje. To je apsolutno proporcionalno. Najpre smo imali hiper produkciju i jednih i drugih, a onda smo shvatili da nijednome nismo dorasli. Nisu baš ostale ruševine, blato, kal i žabokrečina, ali, nažalost, nije ni daleko od toga.

Za novinarstvo gotovo uopšte nije važno formalno obrazovanje . Ono nije nevažno, naravno, ali novinarstvo je, pre svega, zanat. Da bi neko postao dobar medijski poslenik , mora dugo i pažljivo da se kleše i delje. Da ima dobre urednike koji će ga postepeno uvoditi u posao i obratiti mu pažnju na zamke profesije i svakodnevnih uticaja. Džaba vama sve škole, iskustvo, intuicija i želja da budete kao novinar na polzu svome narodu, ako isti interes nema medijska kuća u kojoj radite ili urednik na koga ste neposredno upućeni. I gotovo je svejedno da li su pomenuti uticaji politički, finansijski ili od nekog drugog interesa. Tada vam se lako ogadi taj divni posao koji garantuje kratak život. Počnete da se preispitujete svaki put kada pođete na posao. Sve teže spavate. Pitate se koliko treba da se najedete onoga što se ne jede.I da li je to vredno i čega? Najgore je, valjda, kada se sve dovede na nivo gole egzistencije i nemogućnost da nađete drugi posao, a inače ste očajno plaćeni. Tada nastaje i čuvena autocenzura. Žuč i želudačna kiselina nisu kod svakoga isti, ali neke stvari teško su svarljive. I ne možete lako da prihvatite komentare da je to samo posao. Zato što to nije proizvodnja cipela, pa pristajete da, umesto od kože, pravite ih od kartona, ako to vaš gazda traži. Možda, ali samo možda, niko neće umreti ako vi u novinama, na radiju, televiziji ili internetu slažete ili prikrijete (ulepšate?!) istinu. Možda neće ni ako pojede hranu kojoj je istekao rok. Ali postoji opasnost po zdravlje! I pojedinca i čitavog društva!!!

O onima koji nemaju lošu nameru, ali ne znaju svoj posao, a kanda su u većini, ne bi ni trebalo trošiti reči. “Krivi smo mi što smo se sklanjali. …Krivi smo mi što smo ih pustili. …Sorry, matori, krivi smo mi koji smo ćutali.”